Brdo krstova
8. maj 2006.

Brdo krstova (Križiu Kanlas), smešteno na 12 kilometara od Šiauljaja, pored puta koji vodi ka Rigi. Nekada se ovo mesto zvalo Jurgaičiai, zatim Sveto brdo, pa 'mesto za molitve' da bi se danas koristio naziv Brdo krstova.

Pretpostavlja se da je ovaj brežuljak bio naseljen od sredine prvog milenijuma nove ere. Od 11 do 14 veka tu je čak bio i drveni zamak koji je spaljen 1348. godine tokom invazije Livonianskog reda i nikada nije obnovljen.

Ne zna se kada je ovde postavljen prvi krst. Jedna od legendi kaže da je pojava Bogorodice na ovom mestu podstakla ljude da tu donose krstove. Medjutim, brdo je postalo jedno od svetih mesta tek u 19. veku. U zapisu blagajnika sreske ekonomije iz 1850. godine, stoji da je jedan od meštana dao zavet Bogu da ce ako ozdravi podići krst. Kako se to i desilo, on je svoje obećanje i ispunio. Vest se ubrzo proširila i od tada je počelo intenzvno postavljanje krstova. U početku su ljudi samo dolazili, podizali krstove i molili se. Od 1923. godine, tu se redovno održavaju crkveni festivali i masovne molitve, uključujući i podnošenje žrtava i osvećivanje krstova.

Ova tradicija je bila zabranjena tokom sovjetskog perioda (barem tri puta su buldožeri ovde pravili poljane), ali se i pored toga očuvala. Prvi pravi talas postavljanja krstova u komunističkom periodu desio se 1956. godine, kada su se prvi progranici i kažnjenici vratili iz Sibira. Oni su donosili krstove na kojima u ispisivali svoje patnje, stradanja, gubutke i povratak kućama. Litvanski komunistu su, kada su 1961. godine doneli odluku da svetilište ukolne, objasnili da žele da uklone one krstove koji nemaju umetničku vrednost. Kao rezultat, nijedan nije ostao. Čak su pokušali da od ovog mesta naprave močvaru i postave kanale naokolo kako bi sprečili pristup, ali ni to nije pomoglo. Pokušavali su da proglase da se pojavila epidemija pa su čak sovjetska armija i KGB postavljali stražu. No, krstovi su se ponovo i ponovo vraćali.

Ne može se ni pretpostaviti koliko na brdu ima krstova, a stare procene se da na brdu ima oko 100 000 krstova raznih veličina (uključujuci i one na visokim stubovima), statua svetaca i rozarijuma koji po njima vise odavno su višestruko premašene.

Uopšte, izrada velikih drvenih krstova ukra_enih duborezom (a takođe i predmeta u obliku sunca, vetrokaza i figura svetaca postavljenih visoko na motkama) je jedna od važnijih tradicija Litvanije. Krstovi su spoj religije i folklornih obeležja, a postali su i neka vrsta nacionalnog simbola. Postavljaju se na raskrsnicama, grobljima, trgovima ili mestima koja služe za posebna okupljanja.

Ovo brdo je pomalo sablazno, pogotovo tokom kišnih i vetrovitih dana. Ja sam pre dolaska imao predstavu da je brdo veliko. Medjutim, ono je 60 metara dugačko a 40 - 50 metara široko. Zbog toga sam se najpre pomalo razočarao. Medjutim, ulazeći medju krstove, polako sam postajao svesan da je ovo jedno izuzetno mesto.

Prilikom posete Brdu krstova, Papa Jovan Pavle II je 7. jula 1993. godine napisao: Hvala vam, litvanci, za Brdo Krstova koje potvrdjuje narodima Evrope i celog sveta veru ljudi ove zemlje. On je i poslao poseban krst koji je podignut ispred ostalih, u podnožju brda. U stravi, njegova poseta dala je svetsku dimenziju ovom mestu. Obeležavajući cetvrtu godišnjicu njegovo dolaska, preispitani su dotadašnji festivali i oni se od onda održavaju poslednjeg vikenda jula. Tada se povorka kreće iz grada i vodjena lokalnim biskupom peške prodje put do svetilišta.

Na ideju domaćina i uz blagoslov Pape, pored Brda podignut je 2000. godine franciskanski manastir. To je moderna gradjevina, koja ima veoma dobre kopije jednog izuzetnog vizantijskog krsta i jedne lepe grčke pravoslavne ikone, kao i zanimljiv spomenik Franji Asiškom, osnivaču ovog reda.

Na Internetu:
www.lcn.lt/en/bl/sventoves/kryziuk/

Šiauljaj

Šiauljaj (Šiauliai) je četvrti grad po veličini u Litvaniji. Ima oko 130.000 stanovnika i nalazi se u centralnom severnom delu zemlje. Udaljen je od Viljnusa 210 kilometara a autobusima je potrebno nekih 3,5 sata da savladaju to rastojanje. Najveći deo puta (do Panavežisa) je autoput, a onda se kreće regionalnim putevima uz svraćanja u manja mesta. Pejzaž na putu je tipičan litvansko - ravničarski. Grad je prilično blizu granice sa Letonijom, na magistrali koja preseca Litvaniju po sredini pravcem sever - jug i povezuje Latviju (iliti gorepomenutu Letoniju) sa Kalinjingradskom oblasti (deo Rusije). Nekada je to bio put poznat kao Via Hanseatica (Berlin – Kaliningrad - Sant Petersburg), a danas je to evropski put A9, poznatiji kao Baltička magistrala (Helsinki - Talin - Riga - Varšava). Riga je čak bliža nego Vilnus.

Ime grada se prvi put spominje u hronimaka Livonianskog Reda nakon pobede Litvanaca nad krstaškom armijom tokom bitke održane 22. septembra 1236. Istorija grada je duga i sasvim negodna - više puta je uništavan u raznim ratovima.

Gradom dominira katedrala Svetog Petra i Pavla. Bilo odakle da dolazite, putevi vode pravo ka njoj i veoma je jasan orijentir.

U gradu je još jedna zanimljiva crkva - Svetog Djordja. Ona je očigledno ranije bila ruska pravoslavna, ali je kasnije promenjena u katoličku. Veoma je zanimljivo arhitektonsko rešenje.

Simbol grada je pozlaćena statueta strelca, smeštena na stubu visine neikih 12- tak metara. Ima nesto u imenu ove figure na litvanskom što daje i ime gradu. No, nisam uspeo da zapamtim tačan podatak. Oko spomenika je park u kome se okupljaju mladi ali i cele porodice u opuštenoj atmosferi.

Grad nema neku veliku industriju. Momak koji je vodja lokalne skautske jedinice i koji mi je bio domaćin redi u fabrici televizora.

Osim ovih lepih obeležja i parkovba u centru, grad je kombinacija drvenih tradicionalnih kućica i modernih stambenih blokova sovjetskog tipa. U poslednje vreme, jaka je individualna gradnja u satelitskim naseljima oko grada.

Na Internetu:
www.siaulai.lt